среда, 05. новембар 2014.

Ono kad nisi svoj

Pokušavam već neko vreme napisati neki smisleni post ili veseli ili... nemam pojma ni šta bih sa sobom, ni sa blogom, ni sa vremenom... a mislim da je to ono najgore od svega ;(
Kao što sam se hvalaila napokon sam završila fakultet :) bravo ja! I nekako sam mislila da će to imati nekog smisla - mislim, još uvek se nadam da ima ali ne onakvog kakvom sam se nadala. Mislila sam kad sve bude gotovo da će život početi, koliko to glupo zvuči, ali tako sam razmišljala.
Ali sve je postalo nekako sivo i bezlično i imam osećaj da ne mogu ništa da promenim. Od kad  mi sećanje počinje uvek sam imala nekakav plan: škola, raspust, srednja škola, raspust, neki poslić, fax, nešto kreativno... ali sad imam osećaj da sam uhvaćena kao jelen ispred farova, saterana uz zid, a ne mogu da se popnem preko njega ili pobegnem... Enive, mislila sam da će biti lakše, da su tvoje želje tu da bi počeo da ih ostvaruješ, da je sve ono o čemu si maštao sada na redu da se realizuje, da dokažeš da nisi sanjar uzalud, da si odradio veliki deo posla i da je vreme za tebe tj. mene. Uh koliko depresije :)
Živela sam u NS-u toliko dugo, i taj grad sam nekako sama izabrala i on mene, valjda. Ali sad treba da se živi ˝pravi˝ život koji je neko isplanirao za mene i nameće mi ga, a ja ne želim. Enivej moj dečko je iz CG i dobio je posao u svom rodnom gradu (i sretni smo zbog toga), ali sad treba sve  da se promeni iz korena i da se naviknemo na situacije koje nismo očekivali, tj. ja ih nisam očekivala. Nameća mi se nešto za šta nisam pitana i tako sam ljuta i besna i aaaa ne znam ni kako da smisleno napišem sve da bi me bar neko shvatio.
Dolazim iz male sredine i kao dete razvedenih roditelja koje nije živelo sa majkom (njenim izborom, mislim majčinim) bila sam uvek pod lupom, i sad sa ovoliko godina koliko imam, kada god odem kući osećam se tako, jer se tamo ništa ne menja, samo traje ;( Kada sam pošla na studije u NS osetila sam takvu slobodu, ogroman teret mi je spao sa grudi, niko nije pratio svaki moj pokret i komentarisao ga i mogla sam da budem samo svoja, bez repova koji mi ne pripadaju :) I sama sam za sebe odlučivala i planirala i živela ;)
Odjednom se za mene odlučilo da treba da ostavim sve to iza i da se okrenem novim stvarima na koje nisam bila pripremljena, i ne bih da zvučim kao neka plači..ka ali mi je stvarno teško jer volim svog dečka i on voli mene ali se osećam povređenom i uvređenom jer se nisam ni za šta pitala (a imamo veom demokratsku vezu :) u kojoj smo sami odlučivali kao individue). Sada živimo sa njegovima i koliko god da su oni divni ljudi i ja ih mnogo volim, ja nisam birala da živim sa njima i da njih volim već mog dragog, and that sucks.
I sad kako čovek da bude sretan i da prihvati nove situacije raširenih ruku ako mu ih neko nameće? Mogu svi da imaju svoje mišljenje, imam ga i ja ali ne znam da li se dovoljno glasno čuje? Izgleda da ću morati da dreknem :) a ne znam koliko glasno je dovoljno? 
Wish me luck?